Вештац

„	Одиста нема ничег одвратнијег од ових противприродних чудовишта која називају вешцима, јер су плодови прљавог вештичарења и ђавоље работе. То су хуље које не знају за крепкост, савест и скрупуле, суште паклене грдобе које само знају да убијају. За такве нема места међу поштенима.	”
— Монструм, илити опис вешца

Вешци, познати и као вештила, вештери и vatt’ghern у Древном говору (ориг. Wiedźmin), збирни је назив за групу вештачки створених мутаната који су прошли специјалну обуку и који су обдарени натприродним способностима и могућностима чија је првобитна сврха истребљивање чудовишта.

Значење појма „вештац”

Вишезначност појма често изазива расправе. У општеприхваћеном смислу вештац је професија. Под „вештац” се обично подразумевају најамни ловци на чудовишта, али не и било који представници заната, већ појединци који су прошли кроз низ мутација и промена организма чији су резултат надљудске физичке способности. Уз њих се могу максимално прилагодити лову на различите животиње и створења и на тај начин бити далеко ефикаснији од било којих „конкурената”.

Упркос значењу приписаном овој речи, вешцима се обично називају чак и они представници овог друштва који се, као главни занат, заправо не баве ловом на чудовишта, већ воде другачију делатност: да раде као плаћеници, ловци на главе, телохранитељи, најамне убице, руководиоци банде или да једноставно покушавају живети нормалан живот. У том случају се реч вештац употребљава у значењу свако ко успе да преживи у току магичних и генетских обреда вршених на младим дечацима у вешчевским тврђавама и ко затим прође борбену обуку, како би се нагласила прошлост датог појединца. Сами вешци на ово имају другачије гледиште; на пример, Гералт не убраја међу своје колеге представнике различитих школа који су напустили своју сврху и занат. Штавише, кад у Ластавичјој кули у једном тренутку схвати да је његов приоритет престао бити лов на чудовишта, Бели Вук и самог себе више не сматра вешцем.

Упоредо с општеприхваћеним значењем речи вештац као унајмљени ловац на чудовишта постоји и нешто дубље тумачење: начин живота који су вешци присиљени да воде и одговарајући скуп идеја, мишљења и ставова таквог ловца. Специфичност вешчарства као начина живота углавном проистиче из два чиниоца:

1. професионалне делатности која као последице доноси самоћу, скитање, сиромаштво, недостатак сопственог дома или мање-више вредне имовине и маргиналан положај у сталешкој хијерархији;
2. моралног идеала Судбине прихваћеног међу вешцима — да очисте земљу од чудовишта која убијају невине људе. У пракси, због ксенофобије, мржње јавности и свесности чињенице да чудовишта убијају људе далеко мање него обрнуто, новопечени вештац се брзо одрекне илузорног мишљења о сопственом значају за свет људи и потреби свог посла. Стога вештац најчешће наставља убијати чудовишта јер не жели и/или не зна да се бави ничим другим, јер игнорише описану егзистенцијалну дилему и наставља свој лов у нади да ће некако „побољшати свет” или пак из оба разлога. Може и оставити лов на чудовишта и тражити уноснији посао.

Вешчево је да убије чудовиште и прими награду. Ни мање ни више.

— Арнагад, оснивач Медвеђе школе

Овај вишезначни и тешки положај вештаца у друштву је у већини случајева заслужан за њихово главно правило ефикасног преживљавања: поштовање неутралности, чиме могу успешно практиковати свој занат и преживљавати у свету у којем их готово свако презире.